ŠIFF 2020.
RAZGOVOR SA MILENOM GRUJIĆ,
REDITELJKOM FILMA "A.S. (25)
Film "A.S. (25)", rediteljke Milene Grujić, otvorio je V Šumadijski internacionalni filmski festival, koji se ove godine održao od 18. do 20. decembra u Kragujevcu. Ova mlada autorka već je skrenula pažnju na sebe svojim nagrađivanim kratkometražnim filmovima "Fajront" i "Marlon", kao i kratkim dokumentarnim filmom "Sve što raste".
Moderator:
Film "A.S. (25)" prati Saleta, glavnog junaka, koji zajedno sa svojim ortakom Andrejem jedne večeri pljačka menjačnicu. Međutim, akcija polazi po zlu i oni spletom okolnosti završavaju u stanu studentkinje iz Poljske, koja postaje njihov talac. Scenario filma je inspirisan istinitim događajem. Kako je tekao proces razvijanja filmske priče, od ideje do gotovog scenarija?
Milena Grujić:
Ovo je film nastao po scenariju pisanom za ispit četvrte godine. Tada nisam bila sigurna o čemu želim da snimam film, pa sam kroz razgovore sa mentorom, profesorom Srdanom Golubovićem, uspela sebi da definišem teme i junake čije su me sudbine zanimale. Pogodilo se tako da se u to vreme dogodila jedna pljačka u kraju u kom živim, a u kojoj su učestvovali momci kojih se sećam iz osnovne škole, i njihove sudbine veoma su me potresle. Tako sam shvatila da želim time ozbljnije da se bavim kroz film. Pored okvira istinite priče, želela sam da istražim vezu koju osećam između haosa arhitekture našeg glavnog grada i haosa u životima mladih ljudi koji su odrastali u tranziciji. Odatle dokumentarni snimci.
Moderator:
Koliko je bilo teško naći sredstva za realizaciju filma?
Milena Grujić:
Sredstva su bila već definisana od strane Fakulteta dramskih umetnosti budžetom koji ima svaki diplomski film, što je 100.000 dinara. Na to ja sam dodala nešto svog novca, pa smo, koristeći kameru i rasvetu sa fakulteta, uspeli film da snimimo za sramotno malo novca. Sredstva koja sam ja dodala zaradila sam radeći kao asistent režije na nekolicini reklama.
Moderator:
Da li je veliki izazov, u skromnim uslovima, okupiti ekipu i glumce i organizovati snimanje?
Milena Grujić:
Izazov jeste, ali kada volite film i kada ljudi u kojima prepoznate ljubav i strast iste vrste žele da sarađuju sa vama, to se pitanje ne postavlja, a svi problemi lako prevazilaze.
Moderator:
Koliko dana je trajalo snimanje?
Milena Grujić:
Prvi deo snimanja trajao je 10 dana, a zatim smo - godinu dana kasnije, imali dva dana dosnimavanja. Tako da, 12 radnih dana, u periodu od godinu.
Moderator:
Pored scenarija i režije, Vi potpisujete i montažu filma. Da li je veliki izazov za autora da isprati stvaranje svog dela od ideje do poslednjeg reza u montaži? Koliko je zahtevno biti na više autorskih pozicija u procesu sklapanja filmske priče?
Milena Grujić:
Navikla sam da od samog procesa pisanja scenarija imam svest o tome kako bih želela da izgleda celina koju sam zamislila, tako da, ukoliko znam da baratam oruđem nekog zanata, on može da postane deo igre procesa stvaranja. Izazov je više u tehničkom smislu, morate da imate tri radna dana u jednom, ili kad se jedan završi (scenaristički), počinje drugi (rediteljski), a na kraju napornog snimajućeg dana i treći (montažerski). Naravno, ovo sve govorim na osnovu iskustva rada bez novčanih stredstava. U toj postavci, mnogo je manji izazov da ja montiram, nego da nađemo i platimo čoveka koji će to uraditi.
Moderator:
Vladimir Gvojić je na ovogodišnjim Niškim filmskim susretima dobio nagradu "Car Konstantin", jer je, po oceni žirija, "suptilnim tumačenjem lika uspeo da svu tragičnost uvede laganim, nenametljivim sredstvima". Kako je izgledao proces Vašeg rada na liku sa Gvojićem, ali i sa Nikolom Šurbanovićem i Dominikom Valo, koji tumeče likove Andreja i Olge?
Milena Grujić:
Konkretno, Gvojić i ja smo radili na liku još od pisanja scenarija, tako da je on vremenom na neki način srastao sa njim, a da to nismo ni primetili. Ja to tako doživljavam i teško mi je da odvojim neki poseban metod rada na liku. Prosto, razmišljali smo zajedno o njemu od samog početka. Sa Nikolom sam imala nekoliko sastanaka i proba tokom kojih smo razgovarali o tome ko je taj čovek, šta su mu želje, strahovi, za čim čezne, kakav je njegov odnos sa Gvojićevim likom, kako reaguje i zašto u određenim situacijama… Prilično klasičan pristup radu s glumcima. Dominika je iz Poljske i dobila je ulogu nakon online kastinga koji sam napravila na akademiji u Lođu uz pomoć Ivane Fotez koja tamo radi. Njoj sam poslala scenario, a zatim smo se dugo i opšrino mail-om dopisivale o liku, temi, mojoj zamisli filma, ostalim likovima, referencama svih vrsta… Dominika je jako osećajna, inteligentna i posvećena glumica sa kojom sam sklopila veliko prijateljstvo i veoma sam srećna zbog toga. Na samom setu puštala sam ih da improvizuju, predlažu, kreću se slobodnije (što je malo muka zadalo snimatelju Luki Trajkoviću, jer smo hteli da stan u kom smo snimali osvetlimo tako da u svakom trenutku možemo da okrenemo kameru gde nas glumac ponese).
Moderator:
Jednom prilikom ste izjavili da Vam je idejna vodilja, dok ste radili na scenariju, bio stih Branka Miljkovića: „Vidiš li ono čega nema, to da braniš“. U kom smislu je ovaj stih uticao na Vaš rad?
Milena Grujić:
Nastavak te pesme je: “A nema ljubavi, dokaz su ova obala i ova voda”. Da ne analiziram sad pesmu i ne objašnjavam stih po stih, ja ovaj film vidim kao film o odsustvu ljubavi, pa mi je u tom smislu poetika Miljkovićevog stiha bila ideja vodilja.
Moderator:
"A.S. (25)" bismo mogli žanrovski definisati kao krimi - melodramu. Međutim, može se reći da je on svojevrsna studija karaktera u nesvakidašnjim okolnostima. Koje rediteljske postupke u građenju ritma ovog filma biste istakli kao najvažnije za postizanje specifične atmosfere filma?
Milena Grujić:
Odlučila sam se za to da pratim tri lika iza zatvorenih vrata u situaciji koja bi možda, na prvu loptu, iziskivala i neku paralelnu liniju priče koja se dešava ispred vrata, i u tom smislu imam utisak da sam uspela da uspostavim klaustrofobiju i psihološki pritisak koji sve više steže junake. Ritam filma prati ritam Saleta, glavnog lika, čini sve kao da se sužava, vreme kao da protiče sporije, banalni događaji i razgovori postaju upečatljivi trenutci njegovog života. Kombinacija žanrovskih odlika trilera i scena Saletovog stanja, nešto sporijeg tempa, stvorila je ovakav ritam.
Moderator:
Koje reditelje ili dela ste koristili kao inspiraciju? Da li mislite da je za mladog autora dobro da ima uzore ili da treba da teži originalnosti, po svaku cenu?
Milena Grujić:
Konkretno, za film “A.S. (25)” nisam imala direktne reference, ali pratila sam atmosferu filmova crnog talasa koje sam u to vreme intenzivno gledala. Struktura scenarija bila je inspirisana filmom “Kad budem mrtav i beo” Živojina Pavlovića. Mislim da originalnost dolazi iz iskrenog odabira teme i ideje i ličnog pristupa filmu, tako da izaz “po svaku cenu” ne odgovara takvoj suštinski spontanoj i nekalkulisanoj pojavi.
Moderator:
Kakav je osećaj gledati svoj prvi dugometražni film na velikom platnu? Da li volite da gledate svoje filmove ili razmišljate šta biste, iz današnje perspektive, uradili drugačije, da možete?
Milena Grujić:
Ne volim da gledam svoje filmove na platnu, uvek imam veliku tremu. Sa druge strane, reakcija publike me oraspoloži. Volim da gledam i slušam kako ljudi razumeju nešto što sam pokušala da dočaram. Svakako, do sada sam film u celosti na velikom platnu pogledala samo na Autorskom festivalu na premijeri, sve ostale projekcije sam na neki način izbegla, fizički ili mentalno…
Moderator:
Da li imate neki savet za one koji žele da se bave režijom? Koji su najvažniji saveti koje ste dobili od svojih profesora?
Milena Grujić:
Srdan Golubović nam je preneo savet koji je on dobio od svog profesora, tako da bih mogla reći da je indirektno u pitanju savet Žike Pavlovića - ne pucaj iz sveg oružja u istu metu. Ja bih mogla da posavetujem ljude da gledaju filmove, čitaju knjige, budu temeljni i iskreni prema sebi koliko su u mogućnosti u datom momentu. I da budu dobri prema glumcima, ekipi, statistima… svim ljudima koji izdvajaju svoje vreme i energiju za njihovu ideju.
Moderator:
Na čemu sada radite? Kada možemo da očekujemo novi film?
Milena Grujić:
Upravo snimam master film radnog naslova “Budućnost je svetla i nepodnošljiva”, sa Vladimirom Gvojićem, Radetom Nikolićem, Tamarom Aleksić i Tamarom Milošević. U pitanju je kratki “road movie” o mladiću koji, bežeći od svojih problema, u sebi pronalazi snage za suočavanje. Nadam se da ću ga završiti za oko mesec dana.
