TERMINI PROJEKCIJA U KNJAŽEVSKO-SRPSKOM TEATRU
8-11. decembar, 2022.
Velika scena Knjaževsko-srpskog teatra
PROJEKCIJE DUGOMETRAŽNIH FILMOVA
16:00, 18:00, 20: 00 i 22:00 časova
PROJEKCIJE KRATKOG FILMA
revijalni program
8. decembra od 17.30h i 9, 10, 11. decembra od 15:30h
Ulaz na 7. ŠIFF je slobodan!
Ognjen Janković, reditelj filma "Zlatni dečko" u razgovoru sa publikom 7. ŠIFF-a
Treće večeri ovogodišnjeg ŠIFF-a prikazan je film „Zlatni dečko“, rađen prema scenariju Alekse i Vuka Ršumovića i Ognjena Jankovića, koji je i reditelj ovog ostvarenja.
U srpskoj kinematografiji ima veoma malo filmova koji su posvećeni sportu, jer je budžetski izazovno snimati sport. Scene sporta zahtevaju detaljne pripreme i skoro petina budžeta ovog filma otišla je samo na početnu scenu fudbala koja je snimana na Marakani, da bi potom tribine bile kompjuterski „skinute“ i tako je od Marakane napravljen jedan zamišljen stadion u inostranstvu, ističe Ognjen Janković nakon projekcije „Zlatnog dečka“ na ŠIFF-u.
Osnovna premisa ovog filma je prokletstvo talenta. Da li je talentovano mlado biće Bog pogledao ili ga je prokleo? Deca koja su talentovana bilo za umetnost, nauku, sport, ta deca su uvek posebna i privlače pažnju. Onda kada krenu da privlače pažnju, treba biti vrlo obazriv, jer počinju da dobijaju ponude nekada pametnih i korisnih ljudi, a mnogo češće, narocito u sportu, te ponude su izuzetno pogrešne i sa lošim namerama. Pre vise godina u drugoj ligi u Srbiji zaista je jedan menadžer zbog kockarskog duga dao u zalog svog igrača, a šta je to nego moderno ropstvo, podvlači reditelj Janković.
U filmu igraju Petar Strugar, Andrija Kuzmanović, Igor Benčina, Ljubomir Bulajić, Tihomir Stanić, Strahinja Blažić, a glavnu ulogu Denisa Markovića tumači Denis Murić, i sam nekadašnji fudbaler.
Sport je veoma gledan, naročito fudbal i teško je ponuditi gledaocima nešto što nije viđeno, pa je u „Zlatnom dečku“ sve što je bilo iza sportskih terena, zanimljivije od samih događaja na sportskom terenu. Kako snimiti fudbalsku scenu koja bi bila nešto novo? Na ovo pitanje tim okupljen oko stvaranja ovog filma odgovora spoznajom da do sada nije viđeno kako se oseća igrač tokom meča. Odlučuju se da vežu kameru za Denisa i posle probnog snimanja shvataju da, kad se čuju umor i uzdah igrača, to je nešto što gledaoca mnogo više interesuje nego sam postignut pogodak i sama forma fudbala.
Proces stvaranja filma je čudesan, i ako je ovoliko bilo zanimljivo na „Zlatnom dečku“, Ognjen Janković će biti presrećan kada mu se ukaže prva sledeća šansa za stvaranje nekog novog filma.
„Ako film ne ostavi nikakav utisak, dzaba ti sav rad, jer film nije sebicna umetnost, on zivi preko publike“, zaključuje Janković na kraju razgovora za ŠIFF..
Foto: Nenad Borisavljević
O filmu "Da li ste videli ovu ženu" sa kragujevačkom publikom koproducenti filma Tijana Drakulić, Damjan Knežević i glumac Miloš Pantić
„Čas je smešan, čas je užasan“ glasi kritika filma „Da li ste videli ovu ženu“, koji je svetsku premijeru imao na festivalu u Veneciji, a publika u Kragujevcu mogla je da ga pogleda druge večeri ovogodišnjeg ŠIFF-a.
Potpuno drugačije, iščašeno, radikalno, a u isto vreme kompaktno i jezgrovito ostvarenje koje ulazi u rizik, u provokaciju anomalija, sa željom autora, rediteljskog dvojca Dušana Zorića i Matije Gluščevića, da prikažu žene koje su nevidljive za društvo.
Ovo je, istovremeno, i vrlo sveden film, neuobičajeno kratak za standarde srpskog dugometražnog filma, jer traje 79 minuta, dosta je štrihovan u montaži tokom koje je veliki deo materijala odbačen. Sve to rezultira velikom gledanošću ovog filma koji je na Venecijanskom festivalu dobio nagradu za montažu.
Snimanje ovog filma je trajalo izuzetno dugo – od jula 2017. do septembra 2021, ističu u razgovoru za ŠIFF Tijana Drakulić i Damjan Knežević, koproducenti ovog ostvarenja. U početku zamišljen kao studentska vežba koju je radila mlada ekipa na drugoj godini studija, umesto kratkog filma sa samo jednom pričom, ovaj film izrastao je u dugometražni film sačinjen od tri poglavlja.
Radni naziv filma bio je “Metamorfoza”, jer se kroz čitav film provlači ideja o transmisiji duše iz jedne osobe u drugu. U sva tri poglavlja glavnu ulogu, Draginju, tumači Ksenija Marinković, koja je imala veliki uticaj na scenario i snimanje. Iako, naizled, tri dela filma nemaju neku povezanost, suštinski ih povezuje Draginja sa problemom i situacijom u kojoj se u određenom trenutku nalazi.
Nikada nije lako stvoriti umetničko delo, a srpski film pogoduje ovakvim stvaralačkim eksperimentima. U kinematografiji mora da se dešavaju promene, novi pogledi na svet, kako bi kinematografija išla napred, zaključuju stvaraoci ovog filma na kraju diskusije na ŠIFF-u.
Foto: Nenad Borisavljević
Razgovor sa producentom filma "Inventar" Vladom Bulajićem
Druge večeri ŠIFF-a publika je imala prilike da pogleda ostvarenje „Inventar“, slovenački film koji odudara od standarda slovenačke kinematografije, čiju režiju i scenario potpisuje Darko Sinko, a direktor fotografije je Marko Brdar.
Kako se čovek snalazi kada izađe iz svoje komfor zone u kojoj je sve super i kada sve počne da se ruši, epicentar je filma “Inventar”. U pitanju je art film, nije rađen za multiplekse, već za užu publiku, pa samim time ga ne prati ni velika gledanost, ističe Vlado Bulajić, producent ovog ostvarenja u razgovoru nakon projekcije na ŠIFF- u. „Inventar“ je premijerno prikazan na festivalu slovenačkog filma gde je odlično primljen i od strane kolega i od kritike. Usledila je i svetska premijera na Festivalu u San Sebastijanu, gde je, takođe, dobro prihvaćen, a onda se zavrteo i po filmskim festivalima u Srbiji. Tokom rada na ovom projektu bilo je i teških i lepih momenata, samo snimanje bilo je dosta stresno, a najteži deo bio je u postprodukciji, jer je ovaj film veoma dugo montiran. Usledila je i korona, tako da je „Inventar“ izašao čitave dve godine nakon završetka snimanja, naglašava Bulajić.
Književno delo „Pokušaj ubistva” češkog pisca Karela Čapeka inspirisalo je Darka Sinka, reditelja i scenaristu “Inventara” da motiv pucnja prenese u slovenačku građansku svakodnevicu, a onda je priča skrenula na drugu stranu. Glavnog junaka, Borisa Robiča, tumači Radoš Bolčina, koji je pozorišni glumac, a kome je ovo prva uloga u filmu.
Kada neko na nekog puca, ljudski je da se javi znatiželja – ko je pucao. Reditelj se dugo premišljao da li da pokaže ko je pucao na glavnog junaka, Borisa Robiča, ali se ipak odlučuje za dramaturški paradoks i otvoreni kraj kom prethodi istraga koja počiva na čoveku oko koga se vrti radnja čitavog filma i čiji se život jedino i istražuje.
Foto: Nenad Borisavljević
Master class montaže u
Prvoj kragujevačkoj gimnaziji
Drugog dana ŠIFF-a održan je master class montaže koji je vodila Ana Radojićić, montažerka i stručna sradnica na Katedri montaže FDU. U svečanoj sali Prve kragujevačke gimnazije prisutni su se mogli upoznati sa osnovnim pojmovima i nekim od postupaka koji se koriste pri montiranju filma. Kroz zanimljive primere, isečke iz poznatih filmova i razgovor sa učesnicima, uspeli smo da montažu prikažemo kao važan i kreativan proces pri nastanku filma.
Foto: Nenad Borisavljević
Najavljen 7. ŠIFF na konferenciji za medije
Na konferenciji za medije koja je održana u svečanom salonu Gradske uprave najavljen je sedmi ŠIFF.
O festivalu, programu i podršci koju pruža Grad Kragujevac govorili su Miljan Bjeletić, gradski većnik za kulturu i Verica Nerić izvršna direktorka festivala.
"Ovaj festival doprinosi unapređenju kulturne raznolikosti u gradu Kragujevcu i predstavlja polazište za afirmaciju mladih autora sa međunarodne scene", istakao je Miljan Bjeletić, član Gradskog veća za kulturu. "Imaćemo priliku da pogledamo nagrađivana ostvarenja mladih autora sa međunarodne scene. Dešavalo se da neki od autora prvi put budu predstavljeni u Kragujevcu, a da nakon Festivala osvajaju važna međunarodna priznanja. Festival se održava u periodu kada u gradu imamo veoma bogatu kulturnu ponudu i svojim sadržajem, kao i fokusom na gledaoce, doprinosi prazničnoj atmosferi. Kragujevac je univerzitetski grad, grad mladih, koji su ciljna grupa Festivala. Drago nam je da smo mogli da spoznamo njegove kapacitete i umetničku vrednost i da u naš grad dolaze važna imena međunarodne scene."
Foto: Laki Lazarević
Describe your image
Describe your image
Describe your image
Describe your image
O debitantskom filmu sa producentom filma KELTI
„To je bilo ono vreme kada su naši roditelji želeli da naprave jedan korak u nazad ili iskorak unapred, želeli su da ne budu niko od tih svih ponuđenih odgovora, nego da budu KELTI... Oni su ljudi koji su svi želeli da se ograde od rata, od Jugoslavije, od nekih života koji su im propali, samo su hteli da budu nešto drugo...“
Vladimir Vasiljvić, Kragujevčanin, producent filma Kelti, čiju režiju potpisuje Milica Tomović, kaže da je uvek teštko isfinansirati film rediteljke/reditelja debitanta, pošto ni komisije, ni filmski centri u regionu nemaju poverenja u nekoga ko nema dugometražni film:“Nigde u regionu nismo dobili sredstva, iako je prethodni kratki film na kome smo Milica i ja radili zajedno bio po celom svetu, dobili smo preko četrdeset nagrada za kratki film Tranzicija, u Lokarnu je imao svetsku premijeru 2016. i pored tog velikog uspeha nismo dobili podršku u regionu. Nas je naravno podržao Filmski centar Srbije, onda smo na još nekim festivalima dobili nagrade za razvoj filma i naša lična sredstva su uložena u film. Ideja je začeta 2018. i rad na scenariju, 2019. smo snimali film, 2020.u toku korone smo krenuli da ga montiramo i konačno 2021. na Berlinu je bila svetska premijera. Ali mi nismo bili tamo. Niko nije bio tamo ove godine. Nije bilo prisustva. Sve je bilo onlajn, sve je bilo preko zooma... Posle toga su krenuli ostali festivali- Sarajevo kao naš najbitniji regionalni festival i sad na kraju srpska premijera je bila na Festivalu autorskog filma posle čega dolazi ovde na ŠIFF i kreće u bioskopsku distribuciju.
Koliko su festivali debitanskog filma važni – za dalji rad ili za život samog fima?
To je dobro pitanje- distinkcija između toga postoji, između samog filma i za naš dalji rad. Postoje programi svugde po festivalima koji su posvećeni debitanskom filmu, ali retko postoje festivali koji su posvećeni isključivo debitantima. Postoji u Sofiji, festival prvog i drugog filma, ali to je opet dignuto na viši nivo i ne služi samo za promociju mladih autora... Bitno je posebno za autore, za nas producente će uvek biti prostora da radimo ili sa debitantom ili sa nekim ko je već ostvareni autor, ali za debitante je jako bitno da postoji neka platforma, neki festival koji će njima da pomognu da film dođe i do publike na festivalima i do, nadamo se, i do bioskopske publike i do onlajn publike...Ali kao što znamo da arthaus filmovi teško stižu do bioskopai to suuglavnom specijalizovani bioskopi koji dobijaju podršku i od same države i od EU da prave takav program arthaus filmova...
Ovaj festival dodeljuje nagradu za montažu. Koliko je taj aspekt bitan, iz ugla produkcije?
S obzirom na to da je naš film takav da se 95 posto filma dešava u dve prostorije. Radnja filma se dešava u toku jedne večeri gde Minja slavi osmi rođendan. Kroz njeno društvo i kroz društvo njenih roditelja, mi u stvari vidimo te devedeset i treće godine. Raspad jedne države koja je postojala, raspad jednog društva, raspad svih tradicionalnih vrednosti koje su postojale (porodica, prijateljstvo), već vidimo naznaku nekih stvari koje će se desiti u narednim godinamakoje smo proživeli, a sa druge strane vidimo tu decu i naznaku u kakve će ljude svako od njih individualno porasti. Onog trenutka kad smo završili film, Milici sam rekao da ćemo ovaj film montirati dve godine. Pre nego što smo mogli da znamo da će da se desi korona i sve to. Zato što smo oboje znali, da bismo napravili dinamiku same scene i ritam filma, u dve sobe, da to ne bude dosadno i repetitivno, morali smo da pronađemo neki model, a za to je potrebno vreme. I onda kad se pronađe neki storilajn koji vodi celu priču kroz film, kad napravimo taj kostur, oko toga onda gradimo celu priču. Mi smo isprobavali... imali smo skoro pedeset, četrdeset i nešto verzija montaže, da bismo pronašli neku koja je nama bila dobra... To je sada jedn dijalog između montažerke, rediteljke, i mene. Ko kako želi da se film razvija i na koju stranu da ide. Što uvek nije isto. Ja kao producent ću uvek da tražim ujednačen ritam , jednostavniju priču da bi to imalo veću gledanost i bolju prođu po festivalima i u bioskopu. A rediteljka u stvari želi da ispriča svoju intimnu priču. I onda taj odnos kreira identitet filma. Jelena Maksić je jedna od naših najboljih mladih montažerki. Ona ima neverovatan osećaj i za priču i za likove i ono što je jako bitno za montažera- osećaj za ritam. Ona je čak Milici pomogla tokom pisanja scenarija. Jer senario je kad prvi put priča dobija neki oblik, dobro je da montažer bude tu, zbog rada na ritmu samih scena.
Kakav je ritam filma Kelti?
Kao što postoje tri dramaturška čina, ja bih rekao da ovde postoje tri ritma. Prvi ritam je prostorija odraslih, gde vidimo dinamiku odraslih likova sa svojim problemima. Drugi ritam je dečiji rođendan gde vidimo mlade ljude i njihovu dinamiku odnosa. I treći ritam je kada glavna junakinja, majka, napusti kuću iz svog nezadovoljstva, frustracije i nesreće, u nadi da će da ide i pronađe rešenje i završetak svog dana.
„Volim puno filmove kad ima dosta likova. Kad sam radila taj kratki film sa Jovanom Belobrkovićem, desilo se to nešto da mi se dopadne način na koji glumci uzimaju energije jedni od drugih i počinju da stvaraju nešto zajednički i to postaje neki drugi život od onog koji si opisao u scenariju i onda uzbudljivo ti je i da snimaš to i da gledaš i nekako je sveže...I sa tim na umu, Majk Li i Altman to su neki ljudi na koje se ložim...Ali što se tiče tih nekih stvari kao što su mirisi, konkretno i verovatno i ljudima to uglavnom ostane, i nadam se da je i vama, to je kad ova devojčica miriše džemper tatin, određeni detalji, ono nekad kad si u kući i kad je samo malo dosadno i te neke nijansice koje primećuješ kao kad si mali, ostanu ti urezane zauvek u sećanju, to je sve od jedne fantastične rediteljke Lukrecije Martel i ona me je jako, jako inspirisala... Dobro je kad možda čovek počne malo ranije da radi svoje filmove, jer možeš malo više da grešiš...„ ,poručila je,između ostalog, rediteljka filma Kelti, Milica Tomović, kragujevačkoj publici, nakon projekcije svog debitanskog filma, drugog dana festivala ŠIFFa, sa pozornice Knjaževsko-srpskog teatra.
Inđijski „Lihvar“ pred kragujevačkom publikom
Trećeg dana Šumadijskog internacionalnog filmskog festivala (ŠIFF) publika bila je u prilici da pogleda ostvarenje „Lihvar“, film koji govori o gangsteru koji nije samo gangster. Zelenaš Mundir veoma je porodičan čovek, voli svoju decu i ima kompletan tretman čoveka koji od polukriminalca postaje kriminalac. Ideja autora bila je da pronađu ko je ta osoba koja je atipičan kriminalac, jedna vrsta arhetipa koji kroz judeo-hrišćansku tradiciju prolazi od početka, a to je lihvar. Zanimanje za zelenaše veoma je prisutno u našem društvu, a do sada nismo imali prilike da takvi likovi budu obrađeni ni u književnosti ni na filmu.
Snimanje „Lihvara“ počelo je na dan kad je u Srbiji uvedeno vanredno stanje zbog korone, tada biva stopirano na dva meseca što dovodi i do problema kontinuiteta, jer se radnja filma dešava u jednom danu, a kada je snimanje nastavljeno, promenilo se godišnje doba.
U filmovima uglavnom glumci igraju za kameru, a u „Lihvaru“ je bilo suprotno – kamera je igrala za glumce i na taj način je i bilo izvodljivo da se film veoma brzo snimi.
Nakon projekcije „Lihvara“ na ŠIFF-u, na Velikoj sceni Knjaževsko-srpskog teatra usledio je razgovor sa ekipom filma koju su činili: Strahinja Madžarević, scenarista, Nemanja Ćeranić, reditelj i Strahinja Blažić, glumac.
Lihvar je jedan od retkih filmova koji nije napravljen uz pomoć Filmskog centra Srbije i time pokazuje da može da se napravi vrhunski film bez neke oficijelne pomoći. Kako je došlo do realizacije ovog filma?
Malo je reći da je ovaj film snimljen na entuzijazam, nego iz jedne esencija ljubavi prema filmu. Ideja je bila da se uz skroman budžet napravi jedan skroman film. Došli smo na ideju da snimimo film o našem gradu, da uradimo temu iz jednog lokalnog miljea i da na taj način ispričamo priču da pokrijemo taj skroman budžet. Film je pravljen za manje sredine, rađen da pokrene ljude da i u njihovim gradovima i manjim zajednicama mogu da urade nesto kreativno. Svi manji gradovi u kojima smo do sada bili su osetili to da smo slični i kažu nam – vi ste kao mi. Super nas primaju „drugačiji“ gradovi.
Film je sniman u Inđiji. Kakav je Inđija toponim, s obzirom na to da je tema filma inđijska i u kojoj meri ste bili podržani u svom gradu?
Grad je stao iza nas kao autora potpuno, verovao u nas i rekli su – momci, radite vi šta mislite i šta možete da izvedete. To je nemoguća kreativna sloboda i vrlo avangardno razmišljanje tih ljudi iz opštine Inđija koji su verovali da mi možemo da uradimo ovu stvar što smo mi i pokazali i to nam je otvorilo vrata da razmišljamo o nekim novim ambicioznijim projektima koji će se desiti narednih godina, a isto su lokalnog nivoa, što je nama veoma značajno. Uslovi u Inđiji za nas su bili veoma povoljni, jer su nam ljudi izlazili u susret, lokacije koje se vide – to su naše kuće, kuće naših prijatelja, u filmu se pojavljuje naša rodbina, prijatelji... Takvim pristupom koji je na neki način bio moba na koju svi dolaze i nama pomažu, mi smo uspeli da uradimo ovaj film i to je najveći uspeh. Pokazali smo da postoji kinematografija izvao Beograda, jer zadnjih 20, 30 godina filmovi koji se dese izvan Beograda su eksces, a to je veoma loše, jer onda filmovi izgledaju uniformisano, svi liče jedni na druge, a mi smo upravo to želeli da izbegnemo. Veoma nam je drago da i vi kao Kragujevac imate svoj film.
Dušan Petković, naturščik koji tumači glavnog junaka, lihvara Mundira, i sam se nekada bavio zelenašenjem?
Nekada je imao veze sa tim poslom kojim se ne bavi već15 godina, danas je privatnik, kamiondžija.
Lihvar je u penziji? Moguće je izvući se iz kriminalnog miljea, bez obzira na rečenicu iz filma da je „ovde svako svakome dužan“?
Neka ljudi pogledaju film, pa neka razmisle. Mi postavljamo pitanja. Ta rečenica ima mnogo širi kontekst od duga. To je film o našem dugu. Svako od nas ima neki dug na globalnom nivou, a ova priča je lokalna. Ta replika je veoma zanimljiva, možda i određuje film. Inače, ta replika je napisana na setu – Jovo Maksić je hteo da zaokruži tu scenu zanimljivom rečenicom i onda je Strahinja sasvim slučajno izbacio tu repliku, čak nije ni napisana, i onda je Jovo rekao - ovo je odlično i tako je snimljena najznačajnija replika u celom filmu. Zapravo, ta replika može da bude i bez „ovde“ je svako svakome dužan, nego - svako je svakome dužan.
Kragujevačka „Prolećna pesma“ zatvorila 6.ŠIFF
Šesti Šumadijski internacionalni filmski festival zatvorio je kragujevački film „Prolećna pesma“, debitantsko ostvarenje Natalije Avramović koja je na ovom filmu reditelj, scenarista i producent.
„Prolećna pesma“ peva o ženi, njenom unutrašnjem svetu, njenim nadama i borbi da se ostvari kao žena, da ostvari sve svoje potencijale i da se izbori sa svetom oko sebe i sa realnošću koja nije uvek sjajna i laka. Glavni lik je Petra, samohrana majka koja se trudi da bude dobra majka i dobar reditelj, da u modernom konceptu života sve to ostvari, a da ne zapostavi sebe i svoju potrebu da voli i bude voljena.
„Petra je jedan od najkompleksnijih likova novijeg srpskog filma, a ta kompleksnost ogleda se u njenoj dualnosti – ona je, s jedne strane, anarhična i promiskuitetna, a sa druge strane veoma odgovorna majka, puna ljubavi i topline i to je jedna mala režijska bravura“, istakao je Miroljub Stojanović, moderator ŠIFF-a, filmski kritičar, publicista i urednik izdavaštva u Filmskom centru Srbiјe.
Film „Prolećna pesma“ imao je rekordnih 9 snimajućih dana - po 3 u Kragujevcu , Beogradu i na Adi Bojani.
Nakon projekcije „Prolećne pesme“ na ŠIFF-u, usledio je razgovor sa ekipom ovog filma.
„Prolećna pesma“ u sred decembra u Kragujevcu?
Izuzetno nam je zadovoljstvo da konačno imamo i kragujevačku premijeru, jer je ovo kragujevački film i ceo Kragujevac je pomogao da se film snimi. Ekipa je u ceo projekat ušla sa velikom ljubavlju i verom u uspeh naše namere. Ovo je živopisni film pun emocija i veoma iskren, film koji se događa svima nama, jer svi živimo u jednom našem filmu.
Kragujevački film, sa kragujevačkim glumcima, sniman dobrim delom u Kragujevcu... kako je raditi film o svom gradu, u svom gradu?
To što smo snimali u svom gradu, bilo nam je olakšavajuće, jer nismo razmišljali o mentalitetu ljudi, običajima, već smo samo igrali. Uvek nam je interesantno kad se nešto snima u Kragujevcu, ta ikonografija ovog grada, čak i ono što je ružno u njemu, nekako se lepo slika. Jednako je uzbudljiv kadar Sokolane ispisane grafitima, solitera Y sa oljuštenom fasadom, hipodroma... sve ima dušu ovog grada... Uzbudljivo je gledati svoj grad u kom živiš ceo život i ne primećuješ ni lepotu lepog, ni lepotu ružnog, a sve je to ogroman potencijal. Kragujevac je baš retko slikan, a film slika dušu jednog grada.
Zašto je film sniman u crno-beloj tehnici?
Zato što je želja bila da se film prikaže dokumentaristički, sirovo, da ima taj sirovi životni prizvuk.
Da li je ovo ženski film?
Jeste, jer se bavim tom poetikom, pišem iz sebe, svog doživljaja sveta i vrlo sam iskrena u tome. Nemam nikakav filter da nešto ne treba da kažem ili da nečim ne smem da se bavim, vrlo duboko ulazim u ženske teme.Veoma sirovo i iskreno prikazujem sve. Ovo je moj prvenac, moje prvo autorsko delo i veoma sam srećna što je nakon premijere na Festu i mnogobrojnim festivalima, film pokupio dosta nagrada. Inspiraciju za ovaj film dobila sam nakon smrti oca, koja se dogodila u proleće, kada sam pravila dokumentarni film o Desanki Maksimović, i taj film se isto zove „Prolećna pesma“. Posle perioda od 40 dana kada nisam imala vremena ni da osvestim šta osećam, desila mi se velika potreba da sednem i sve to napišem u formi scenarija. Ta bol je inspiracija, naglašava Natalija Avramović.
Na samom kraju priče o domaćem filmu, publiku ŠIFF-a obradovala je ocena da je Kragujevac trenutno najbitnije mesto za srpsku kinematografiju, jer neki od najznačajnijih srpskih reditelja, producenata, pisaca scenarija dolaze iz Kragujevca i moderni savremeni srpski film ovog trenutka je nezamisliv bez Kragujevca.
AFIFIS NAGRADA MIHAILU P. ILIĆU I
DRAGANU VON PETROVIĆU
Trećeg dana šestog izdanja Šumadijskog internacionalnog filmskog festivala, uručene su dve AFIFS nagrade koje dodeljuje struka, Udruženje filmskih montažera Srbije, nagrada za životno delo i nagradu za najbolje montirani film.
Nagradu za životno delo dobio je Mihailo P. Ilić. Nagradu je dobitniku uručio Gordan Matić, direktor Filmskog centra Srbije.
Ispred Udruženja filmskih montažera Srbije, žiri u radnom sastavu Aleksandra Milovanović, Svetolik Mića Zajc i Stefan Orlandić, u selekciji deset filova koji su imali premijeru 2020. i 2021. Godine, a žiri dodeljuje godišnju nagradu za najbolje montiran film, nagrada je dodeljena Draganu von Petroviću za film Oaza.
Dr Aleksandra Milovanović , profesorka Fakulteta dramskih nauka, kao deo žirija, objavila je ime dobitnika za film godine i predala nagradu, uz obrazloženje:
„Precizno montažersko prepoznavanje izražajnih elemenata u slici i zvuku, te vešto baratanje dužinom kadrova gradi dinamičan ritam i pripoveda dirljivu priču, naročito u prvom segmentu filma Oaza. Majstorski uobličena struktura ovog filma ostvaruje san svakog montažera - da zainteresuje gledaoca, pedantno razvija čitav spektar univerzalnih osećanja, od emocionalnog previranja do očajničkog bega u slobodu njegovih junaka. Osnažujući umetnički izraz režije, kamere i dizajna zvuka u ovom filmu, nimalo laka, ali nenametljivo izvedena intimna studija sa snažnim socijalnim potencijalom, o jednom skrivenom svetu, oazi mladih ljudi, koji su igrom sudbine drugačiji, privližava nas evropskom autorskom izrazu montažerske kreativnosti. “ Ispred Udruženja filmskih montažera Srbije, žiri u radnom sastavu Aleksandra Milovanović, Svetolik Mića Zajc i Stefan Orlandić, u selekciji deset filova koji su imali premijeru 2020. i 2021. godine, a žiri dodeljuje godišnju nagradu za najbolje montiran film, nagrada je dodeljena Draganu von Petroviću za film Oaza.
„Menije velika čast da dobijem ovu nagradu. Iako je prva, tek treba da se gradi njen identitet, ali je meni čast zato što su u konkurenciji bila neka imena koja stvarno mnogo cenim, od legendarnog montažera Petra Markovića za kojeg znam da je bio u konkurenciji ove godine, do, ja moram da kažem to, filmskog Golijata - Jelene Maksimović, koju smatram matrijarhom srpskog filma u 21. veku do toga da i druge kolege ima tu jakih imena, do toga da nagradu dobijam sa kolegom Mihailom Ilićem, koji je direktno iz filmske istorije došao na ovu binu da primi nagradu, do toga da su u žiriju bile kolege montažeri, Aleksandra, Stefan i veliki evropski montažer Mića. Oni koji me zaju, znaju da ne govorim ovo iz kurtoazije, već pre svega hoću da kažem da, mislim da imamo ozbiljnu koncentraciju kvaliteta na malom prostoru i da kao takvi, kao udruženje, stvarno bi trebalo da uradimo dosta toga da ispravimo neke nepravde, koje mislim da montažeri višedecenijski trpe u ovom našem sistemu... Kad smo kod onih vidljivijih nepravdi, ja bih hteo ovom prilikom da podržim naše kolege - Žilnika, Dragojevića i Markovića, kojima je naneta javna nepravda i ukinuta su im sredstva da rade filmove i mislim da bismo bili ozbiljno udruženje moramo ozbiljno da se uključimo u taj rad. Ne da budemo na margini, nego da budemo u centru, da razgovaramo sa Filmskim centrom, sa drugim udruženjima.
Za kraj, što se tiče Oaze, ja sam malo impresioniran da je žiri u stvari nagradio film koji po stilu pripada filmovima koji ne dobijaju tako često nagrade za montažu zbog sporijeg tempa, ali kako smo danas čuli na konferencijama gde je pominjan Marko Babac i čuvena kolekcija „Montažer, najbolji prijatelj glumca“, ja se nadam da je ovaj montažer bio najbolji prijatelj ovih fantastičnih glumaca.“, rekao je ovogodišnji dobitnik nagrade za montažu, Dragan von Petrović.